"Треба се родити, одрасти и живети у овој бескрајној низији. Треба дубински и до сржи осетити ове јаде са водом и муке без воде и ту вечну борбу са водом и чежњу за водом. Ако су влажне године - опасност и несрећа, ако је сушна година, невоља још већа".
Инж. Никола Мирков, идејни творац Хидросистема Дунав-Тиса-Дунав

Не без разлога кажемо да Војводина није дар природе, него је од природе отета. Велики део њеног простора створен је људским деловањем. Пре 250 година већи део Војводине био је покривен мочварама, барама и трстицима, насељен веома ретким становништвом. Уређење вода омогућило је насељавање ових простора и привредни развој.

Први значајнији радови на уређењу вода у Војводини догодили су се у Срему, у 4. веку, за време римске владавине, ископом канала за одвођење воде, који је и данас у функцији. Организовани хидромелиорациони радови започети су у 18. веку, регулисањем Старог Бегеја и ископом вештачког корита Пловног Бегеја дужине 70 km. Изградњом још два спојна канала побољшано је отицање воде и пловност Бегеја, али није избегнута опасност од поплава.

На подручју Бачке, нарочито у њеном јужном делу, до почетка XVIII века било је подводно више од 50 процената земљишта, а насељавала су је 2-3 становника на километру квадратном. Прокопавањем канала од Сивца до Врбаса (1785-1787.) и одвођењем сувишних вода преко Црне Баре у Тису, а затим изградњом пловног канала између Дунава и Тисе створени су услови за живот и привредни развој. Уређење земљишта прати колонизација, започета за време владавине Марије Терезије. Без одводњавања колонизација није могла бити успешна, па је Јосиф Киш, инжењер Коморске администрације, најпре предузео копање канала између Куле и Врбаса, а затим још једног, већег, дужине 30 km. Овај канал копан је 1786. године.

Након великог учинка одводног канала Сивац-Врбас, Киш је, заједно са братом Габором, почео радити на пројекту пловног канала који би спојио Дунав и Тису. Почетком радова на изградњи бачких канала сматра се мај 1793. године. Градјени су у периоду од 1793. до 1901. године, у четири етапе: 
од Бачког Моноштра до Бачког Градишта (1973-1802.), од Бездана до Бачког Моноштора (1842-1856.), од Баје до Бездана и од Малог Стапара до Новог Сада (1871-1875.) и од Бачког Градишта до Старог Бечеја (1895-1901.).

Канал Бачки Моноштор-Бачко Градиште завршен је 1793. године. На њему су изграђене четири преводнице: на водозахвату канала код Бачког Моноштора, код Малог Стапара, Врбаса и ушћа канала код Бачког Градишта. На камену постављеном код преводнице исклесан је текст на латинском језику (ПРИМА ХУНГАРИАЕ ЦАТАРАЦА ЕXСТРУЦТА СУМПТИБУС СОЦИЕТАТИС, ПЕР ФРАТРЕС ГЕРМАНОС, НАТИОНЕ ХУНГАРОС, ЈОСЕПХУМ, ГАБРИЛЕМ КИСС, ИНВЕНТОРЕС, ДИРЕЦТОРЕС ОПЕРИС).

Изградњу канала пратиле су бројне тешкоће (подземне воде, дунавске воде, радна снага, механизација). Канал Бездан-Дунав-Бачки Моноштор је грађен 1842. године јер је Дунав променио ток. Ископан је продужни канал и изграђена преводница Бездан. Изградња ове преводнице има посебан значај, јер је то прва преводница у Европи код које је изведено подоводно бетонирање. Најпре је изграђена фабрика бетона са свим потребним алатима, јер се бетонирање није смело прекидати. Радове је изводио инж. Михалик, а све је било беспрекорно организовано. На преводници се налази плоча на латинском језику која у слободном преводу гласи: "За време цара Фрање Јосифа И срећновладајућег изградјена је ова ПРЕВОДНИЦА. У Европи до тада једина од бетона а под покровитељством министра трговине витеза Тегенбурга и гувернера Комитата Коронина Кронберга. Подигнута је по Ц.Р. едилу инспектору Јоану Михалику године 1855-1856.".

Пловидбени пут Дунавом скраћен је за око 220 km, а Тисом око 70 km. Мора се имати у виду да су пловила вукли коњи, или чак људи, па је скраћење пловног пута било веома важно. Почетком 1802. године канал је пуштен у експлоатацију, а његова експоатација је концесијом поверена Акционарском друштву. У наредном периоду изграђени су канали Баја-Бездан и Мали Стапар-Нови Сад. Канал Баја-Бездан је дужине 44,5 km и има две преводнице. Канал Мали Стапар-Нови Сад је дужине око 70 km са четири преводнице.

Акционарско друштво је 1827. године одлучило да канал без накнаде преда држави јер се суочавало са бројним тешкоћама, које су, између осталог, биле резултат тога што се канал само експлоатисао а није се одржавао.

Радови на регулацији Тисе започети су 1855. године. На току Тисе кроз Војводину изграђено је 11 просека. Тиме је дужина од око 230 km смањена на око 167 km. Вода је добила већи пад, а задржавање воде значајно смањено. Због регулационих радова на Тиси, на њеном споју са каналом, код Старог Бечеја изграђена је преводница коју је пројектовао чувени инжењер Ајфел.

Комплексно и вишенаменско уређење вода у Војводини постигнуто је изградњом Хидросистема Дунав-Тиса-Дунав. Он је у функцији од 1977. године, а чине га каналска мрежа дужине 649 km (од којих је 600 km пловно), брана на Тиси код Новог Бечеја, 25 устава, 16 преводница, 5 црпних станица и други објекти. Његова основна намена је пријем и одвођење сувишних унутрашњих вода са око милион хектара и он ову функцију у пуној мери испуњава. За одбрану од поплава изграђено је 1362 km насипа и других заштитних објеката којима се од великих вода штити око милион хектара земљишта са 260 насеља и други бројни објекти.

Хидросистем је пројектован за довођење воде за наводњавање 510.000 ха земљишта за снабдевање водом рибњака, насеља и индустрије, за пловидбу, прихватање и одвођење отпадних вода, развој туризма и спортова на води итд.

Уређење вода у Војводини поверено је Јавном водопривредном предузећу "Воде Војводине" Нови Сад.

Када данас погледамо око себе и видимо обрађена поља у равници и живот који се развија, нама се све то чини нормално и уобичајено. Ретко помислимо на чињеницу да се милион хектара Војводине налази испод нивоа великих вода у рекама које кроз њу протичу.

Све што су створиле многе генерције кроз три века, могла би упропастити једна генерација која би напустила даљу борбу са страшном воденом стихијом и престала да осмишљено делује на одржавању и даљем унапређењу водног режимa.

Мира Шогоров, ЈВП "Воде Војводине"